HULIGANI, NAVIJAČI, RAZBIJAČI...

Bio je to petak, nije bio 13. , ali je bio crni petak srpskog sporta. Oktobar- mjesec jeseni, kiša, opalog lišća, raznih sportskih takmićenja i manifestacija, između ostalog kvalifikacija fudbalskih reprezentacija za svjetska i evropska prvenstva.
Mi, Srbi ga nećemo pamtiti po dobrom. Bar ne ove 2010 godine.
Tog petka 8.10. debitovao je Pižon. Siroma' čivjek, toliko se obradovao svom novom poslu, da ga je plačući prihvatio, očito ne razmislivši u šta se upušta.
I debi je protekao neuspješno. Baltički super drim tim sastavljen od prekaljenih profesionalnih ribara, farmera i skupljača sličica je očitao lekciju srpskoj fud...oprostite zamalo da napišem fudbalskoj reprezentaciji, srpskoj rekreativnoj reprezentaciji. Ne pretjerujem, tako su zaista igrali oni koji kao reprezentuju našu zemlju na međunarodnom sportskom planu.
Bješe to tužno, veče, koje nas je vratilo u neka vrlo čemerna vremena. Navijači su došli da ne podrže našu seleekciju, vrijeđalo se sa tribina sve, svašta, svako, a najviše uža i šira familija Vladimira Stojkovića. Nepopularnost ovog dečka, nadmašila je i onu Toleta Karadzića.
Sve ono što je bilo na stadionu Partizana, nekadašnjem ''JNA'', predstavljalo je samo uvod u ono što se desilo prvo 10. 10. a onda i 12.10.
Bila je to nedelja 10.10.2010. Mistika broja 10. Homoseksualci su dobli ono što su htjeli, i za šta su se poodavno inatili. Parada je održana( ako defile šaćice ljudi u Velegradu možemo zvati paradom), učesnicima ništa nije falilo, čak možemo biti duhoviti i reći da su ispunjene i neke erotske fantazije( znate onaj porno kliše o uniformama i slično). Ipak mjesta duhovitosti nema. A i kako bi bio kad je Beograd opet rušen, kad je Beograd opet gorio, ko zna koji više put u poslednjoj deceniji. Tužno je to. Prije 11 godina razalai su ga ''svjetski utjerivači demokratije'', stranci. Od tada ga rušimo isključivo mi, domaći.
I onda naravno niste morali da budete neki dobar analitičar, ili nadaren vidovnjak ili čak ni previše inteligentan čovjek, znali smo svi šta da očekujemo u utorak u Đenovi, prelijepom renesansnom gradu.
Znate nama tj našim sportskim ekipama često puta zna nedostajati podrška sa tribina kad igram van Srbije. Nije da nema naših navijača, ali ih nikad nema više od par desetina. To je pomalo tužno, ali ja sam uvjek govorio da se nema para, da je teška situacija, da rijetko ko ima vremena i potrebe vaditi pasoš.
I čvrsto sam to uzimao za opravdanje naše odsutnosti kad se sportisti bore za grb Srbije. Onda sam u utorak veče tog 12.10. uvidio svoju zabludu. Kad nam treba podrška nema ih, kad nas treba obrukati, ponoziti, i oštetiti tu su i to u priličnom broju.
Komentarisati sve ono što se događalo u Đenovi bilo bi previše. Tu smo temu prežvakali za ovih mjesec dana i previše puta. meni to nije namjera, a i iskreno govoreći nemam snage za tako nešto.
Reći ću samo nešto, ovaj put smo za promjenu poštedili Beograd.
Mediji su se utrkivali ko će dovesti bolje goste da analiziraju ''vanredno'' stanje u kom se Srbija iznenada našla. Neki su tvrdili da je sve počelo onog dana kad smo omanuli protiv Ozija u Južnoj Africi. Kao da fudbal ima baš toliku moć. Drugi su isticali da je to bio onaj dan kad je Stojković se vratio iz inostranstva, ali ne u svoju Zvezdu, već u Partizan. To bi moglo proći, ali kod nas ništa nije crno-bijelo. Treći su govorili da su za sve krivi navijači (oni jesu rušili, ali neko ih je ipak usmjerio), četvrti, da su to huligani, a ne navijači ( domaći mediji to često pobrkaju), peti da je za sve kriva država (hm ova vlast je došla nedemokratskim razarranjem Beograda na vlast, jesu pobjedili, ali su bagerima ušli u Skupštinu)...i tako dalje i tako dalje...
Ono što su svi propustili da istaknu jeste možda i najvažnija stvar koja se za sve ove događaje može vezati.
To je tenencija da se nameću stvari, i da se ljudima uskrati pravo izbora. E to je najeća srpska boljka. Ne trpimo drugačije, ne trpimo iskakanje iz šablona. Ako si Srbin moraš navijati za Partizan ili Zvezdu, ako navijaš za jedno od to dvoje obavezno mrziš ono drugo, i to možda više nego što voliš klub za koji navijaš. Volimo, ne ustvari izričito zahtjevamo i očekujemo da se svi ponašaju poput nas. Neki će reći:''Tako je'', ja ću im odgovoriti nije to samo jednostrano. Desničarske organizacije očito ne vole pedere, gnušaju se njih, nazivaju ih raznim biblijskim zlim imenima. Ne tolerišu što oni oprostite mi na izrazu ne ''gađaju'' u pravu metu.
E sad očekivalo bi se da gej populacija bude toleranta, ali ona to nije. Po forumima pljuju po crkvi, izazivaju, često vrijeđaju. Paradu su održali onako čisto iz inata. Zašto? Ne znaju ni oni sami, vidjeli ima toga po Evropi pa hoće i oni. Žaba i konj. Jednostvano nije bilo vrijeme za nju, a održala se.
Homići ne tolerišu desničare, desničari ne tolerišu nikoga, često ni sami sebe, ljevičari ne znaju šta hoće, ono malo što ih ima tolerišu sve, reklo bi se i previše.
Sve u svemu svi, pokušavju namtnuti svoj način viđenja star, deklarativno su za slobodu izbora, ali ipak je svi pokušavaju uskratiti. Moramo voliti homiće, moramo mrziti homiće, moramo voliti Zvezdu, moramo mrziti Zvezdu, moramo se boriti za Kosovo, moramo ga priznati...Mogu ovako u beskraj.U Srbiji je sve pod moranje, ništa više nije spontano, prirodno. Ponekad mi se učini da mi i instikti ne reaguju prirodno već nekako pod nečijim uticajem. Srbija je zadje dvije decenije u totalnom haosu moranja.
A kako se u sve to uklapaju navijači? Pa oni moraju da budu huligani i razbijači, druge im nema. Niko im ne nudi šanu a postanu neko i nešta. nasilje im se nameće kao put, ideologija i život. Blavci od 15-ak godina zbunjeni hormonima i ne mogu bolje u sjebanoj državi. Oni su ipak žrtve sistema u kom žive. Piatam se da nam lju rade, da primaju dobre, plate, bili na utaknice i druge manifestacije dolazili da divljaju, a da su prije toga imali strsnu nedelju ispunjenu teškim poslovnim obavezama. Teško.
I za kraj šta reći? Bog nam je dao slobodno volju, ali mi je jedni drugima stalno pokušavamo uzeti. Šta znaju drugi bolje da mi odlučujemo za njih, zar ne? Tužno...